Српски књижевни гласник

о СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

није ми више посведочавао никаку милошту и изгледао је, напротив, да ме сматра као једно врло несносно мало створење. Доцније сам увидео да је овако исто био расположен према свима својим ученицима. Делио нам је „пацке“ с окретношћу коју човек не би очекивао од његове дебљине. Али му се његова прва милошта враћала сваки пут кад би се пред нама разговарао с нашим мајкама и тада, у исти мах док би хвалио наше срећне способности, засипао нас је љубазним погледима. Како је било срећно оно доба које сам провео на клупама Г. Дулуара с малим другарима, који су, као и ја, плакали и смејали се из свег срца, од јутра до мрака!

После пола столећа, те успомене избијају сасвим свеже и јасне на површину моје душе, под овим звезданим небом, које се није изменило од тада и чије ће непромењиве и ведре светиљке видети, неоспорно, много других ђака као што сам био ја, где постају катарични и седи научари као што сам ја.

Звезде, које сте сијале над лаком или тешком главом свију мојих заборављених предака, спрам ваше светлости ја осећам како се буди у мени једна болна сета! Ја бих желео да имам потомство које би вас још видело кад вас ја више не будем видео. Ја бих био отац и деда да сте ви то хтели, Клементина, ви чији су образи били тако свежи под вашим ружичастим шеширићем! Али ви узели сте Г. Ахила Аљера, богатога сељанина неверскога, помало племића, јер је себар, његов отац, купац народних добара, откупио био повеље својих господара с њиховим замком и њиховим земљама. Ја вас нисам више видео од ваше удадбе, Клементина, и замишљам да вам је живот протекао леп, склонит и благ у вашем сеоском замку. Једнога дана дознао сам случајно, од једнога од ваших пријатеља, да сте се растали с овим ЖИВОТОМ, оставивши једну кћер која личи на вас. Чувши ту вест која би двадесет година раније била узбунила све моје душевне моћи, у мени завлада као нека велика тишина; осећање које ме обузе целога било је, не оштар бол, већ