Српски књижевни гласник

18 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

је бар он уверавао, али како му се није веровало, с некаквом учитељском дипломом. У нашу политичку борбу улетео је врло млад, тек што је постао пунолетан. Почео је као социалист, уз Светозара Марковића, који га је волео, и коме је он био први ађутант. Газдински син у једној партији где су газдински синови били ретки, Тодоровић је био тај од кога је партија, на првом месгу, тражила новчане жртве. Он је учествовао, добрим делом, у финансирању Марковићевих листова; платио штампу Марковићеве књиге „Начела Народне Економије“, свега 130 дуката, што је за оно време било сума... Томе треба додати, да је у социалистичкој групи, сем Светозара Марковића, само још Пера Тодоровић имао књижевног дара; био у стању да своја социалистичка уверења изрази тако да га човек разуме. Имајући две ствари које су његовим једномисленицима биле најпотребније, паре и перо, Тодоровић је врло брзо пробио у прве редове: у својој двадесет другој години он је већ уредник социалистичког часописа „Рада“ (1874).

Године 1876 Тодоровић би стављен под суд због афере са „црвеним барјачетом“. Цела се афера састојала у томе што су крагујевачки социалисти, одушевљени својом победом на општинским изборима, прошли кроз варош са црвеним барјаком, на коме је писало „Самоуправа“. На пет година после париске Комуне, општинско слободоумље и парада са црвеним барјаком нису изгледали тако безопасне ствари као што изгледају данас; реч „Самоуправа“, такође, чинила се подозрива, — и због тога наша је власт хтела поступити с приређивачима црвено-барјачке литије као с правим бунтовницима. Тодоровић пребегне тада у Угарску. Сем њега било је у Угарској и других социалистичких емиграната; они се искупе у Новом Саду, и покрену часопис „Стражу“ (1878). С тим часописом почиње књижевна репутација Пере Тодоровића. Поред свог дневника из првог турског рата с књижевног гледишта без сумње најбоља ствар коју је написао, и која сведочи да је у њему било дара за ратног