Српски књижевни гласник

~ ПИ, и“

ПЕРАТОДОРОВ ИЋ. 19

дописника у европском смислу —-, он је публиковао у „Стражи“ низ писама о књижевности и већи број књижевних оцена. Данас заборављени, његови су књижевни чланци, у своје време, заузимали врло високо место у нашој социалистичкој књижевности. И на пр. осамдесетих година млади српски социалисти веровали су тврдо, да је у својим књижевним писмима Тодоровић поставио дефинитивне принципе књижевности исто онако, као што је пре њега Светозар Марковић поставио дефинитивне принципе економије и политике. У ствари, књижевни принципи Тодоровићеви, као и економско-политички принципи Марковићеви, били су позајмљени од оновремених руских социалиста. По тим руским идејама које је Тодоровић препричавао с блаженим поуздањем једног човека коме су икакве друге идеје о истом предмету биле непознате, по тим руским идејама, дакле, књижевност је требала да буде „критика живота“, да исправља друштвене предрасуде, и проповеда нове, напредне погледе. „Књижевност учитељица друштва и покретачица друштвеног напретка“, узвикује Тодоровић на једном месту, сав одушевљен. Оваква једна тенденциозна књижевност била је, без сумње, врло потребна социалистичкој пропаганди, али с правом књижевношћу она је имала управо толико везе колико и стара озлоглашена дидактичка књижевност. Да ли је Тодоровић имао дара за књижевну критику, то је тешко рећи; али ако га је имао, то није

"био тако јак дар да је могао одолети разорном утицају

ових руских теорија; дар је тај, ако га је и било, угушен у клици. Као критичар, Тодоровић се код књижевног дела интересује само за његову тенденцију, односно за социално-политичке идеје његовог писца, и ако вредност књижевног дела не стоји ни у каквој сразмери са тачношћу тих идеја. Прича се да је, у Атини, пред Минервиним кипом, св. Павле имао само једну реч: „Идол!“ У том кипу он није видео једну лепу статуу него само лик лажног бога. Критичар Тодоровић стално нас опомиње на св. Павла у Атини. Ми стално имамо утисак да се

Уж