Српски књижевни гласник

20 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

са специалног гледишта на које се он ставља, ниједно књижевно д-ло не може видети у правој боји. Има два при-

мера која су нарочито карактеристична. У поговору свог ,

превода Тургењевљеве „Новине“ Тодоровић даје опширну критику тога романа; та је критика одиста чудна ; у место да критикује сам роман, Тодоровић критикује Тургењевљеве погледе на социализам, и на крају крајева замера Тургењеву што није социалист, јер би онда, како изгледа, био написао много бољи роман. Још је занимљивија његова критика на „Коломбу“ Проспера Меримеа. Сваки зна ту причу из корсиканског живота о једном случају крвне освете. Светски човек, скептик, по мало мистификатор, Меримесе интересовао за корсиканце и њихове нарави с оним осећањем ироничне радозналости с којим се један господин врло блазиран може интересовати за један примитиван и полуварварски свет. Али та идеја да је Мериме писао своју „Коломбу“ као дилетант, без икакве тенденције, била је Тодоровићу сасвим страна. Он је и код Меримеа тражио тенденцију, и шта више, ту тенденцију која није постојала, успео да нађе. По њему, „Коломба“ је једна књига противу тираније, с овим „нравоученијем“: „У земљи где влада насиље и притисак, ту је свак отпор тиранији законит и моралан; па и отпор с пушком и мачем у руци“. Ми држимо да се никад ниједан кри-

тичар — чак ни код нас! — није толико пребацио као“

што је учинио Тодоровић, кад је Проспера Меримеа, личног пријатеља царице Јевђеније и сенатора Другог Царства, представио као револуционарног демократу, који проповеда отпор тиранији „с пушком и мачем у руци“. И та, тако да кажемо, „ошипка“ најбоље показује до каквих је тачних резултата Тодоровић долазио са својом тенденциозно-социалистичком методом у критици. Ако је наша публика ипак узимала Тодоровића озбиљно као критичара, томе су узрок његов стил и његов полемички темперамент. Међу ондашњим писцима Тодоровић се одиста истицао као стилист. Он је имао богат речник; писао врло течно, местимице с ораторском