Српски књижевни гласник

ПЕРА ТОДОРОВИЋ. 21 ширином; био увек јасан и разговетан, и ако не увек прецизан; неки пут доста срећан с популарним упоређењима; уз то један тон жив, одрешит, одважан, отсечан. Какав је био у књижевним полемикама, показује овај пример. „Чувајте се“, вели он Др. Милану Ђорђевићу, „да се никад више са мном не сукобите у полемици; избегавајте брижљиво сваку могућну препирку са мном, па била она блага или срдита, проста или научна, кратка или дугачка, јер ако се још један пут сукобимо, ваистину вам кажем, направићу вам од главе дудук два метра дугачак, и онда деца неће више говорити: глуп као Мартин већ глуп као Милан Ђорђевић“. Наша је публика увек волсла хрваче и гладиаторе; њеном циркуском укусу Тодоровић се допадао као један борац добро потпасан, — и она је уживала у оваквим његовим полемикама баш због њиховог некњижевно бруталног тона.

Али Тодоровићу није било дано да се дуже времена бави књижевношћу. На захтев наше Владе, буде протеран из Угарске, где је била покренута „Стража“. За тим буде протеран и из Аустрије; како изгледа, из Немачке такође, — и требало је да догура до Париза па да његова прогнаничка лутања престану. У Србију Тодоровић се вратио тек крајем 1880, кад је по Ристићевом паду дана амнестија свима политичким кривцима. Изгнаничке године биле су оставиле дубока трага на њему. Материално био је скоро пропао; од великог очевог имања имао је да прими само још две стотине дуката. Здравље његово било је поремећено; он је патио од неке болести у џигерици; због јаких болова морао је узимати морфиум, и већ је био на најбољем путу да постане морфиоман. Али такав какав он је долазио у отаџбину пун самопоуздања, нестрпљив да политичку борбу, коју је прогонство прекинуло, што пре настави.

П

Крајем 1880 у Србији је била оваква политичка ситуација. У борби противу Ристићевог режима, који је