Српски књижевни гласник

29 СРпСсКИ КЊИижевВнНИ ГЛАСНИК.

у то доба био оборен, била се образовала једна хаотична опозиција, у којој су се у главном разликовале две групе: група консервативна састављена од присталица Јована Мариновића и Аћима Чумића, и група социалистичка састављена од следбеника Светозара Марковића. По тадашњим законима те се групе нису могле организовати као партије; оне нису имале ни дефинитивно утврђених имена; социалисти су се овда онда називали радикалима, јер им је још Светозар Марковић препоручивао да се организују у политичку странку с радикалним програмом; консерватиргци опет називани су „Виделовцима“ по политичком листу „Видело“, око кога су се од 1879 стали прикупљати. Инспирисане истом мржњом на Ристића, те су се две групе јако зближиле чак и у начелним питањима. Обе су стајале на гледишту да је Уставом од 1869 заве-

дена „лажна уставност“, и да место те „лажне уставно-.

сти“ треба завести праву уставност, са слободом штампе, удружења и зборова, с независношћу судија и одговорношћу чиновника, с општинском самоуправом.. Пред Ристићев пад, гранична линија између „Виделоваца“ и радикала није била најјасније повучена; у скупштинској опозицији било је посланика који ни сами нису знали којој од две групе припадају; „Видело“ је имало за своје сараднике и неке радикале, итд. После Ристићевог пада, октобра 1880, ново министарство саставио је Милан Пироћанац. Главни теоретичар „Виделове“ групе, Пироћанац је изабрао себи колеге искључиво из те групе. То је била једна тактичка погрешка; за њом су дошле и друге. Приликом постављања владиних посланика, Пироћанац је дао радикалима мање места но што су они очекивали. По Уставу од 1869 председника и потпредседника скупштинског постављао је Кнез између шест кандидата које би му Скупштина предложила. Међу скуп-

штинским кандидатима, Никола Пашић, вођ радикала, до-

лазио је по броју гласова одмах на друго место. Ипак зато, он не би постављен ни за потпредседника, него то место доби један виделовац с мање гласова од њега.

(24%

era