Српски књижевни гласник

94 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

да један део својих трупа позајми Блади само рго јогта да она не би пала, али да над тим трупама задржи толико утицаја да их сваког часа може оцепити од Владе. Овако једна суптилна комбинација није могла успети. Готово сви они посланици који су се једном уписали у напредну странку, остали су ту и онда кад је између Владе и радикала дошло до отворене борбе; та већина коју је Пашић хтео само привидно дати Влади, постала је у току времена права већина, тако послушна и дисциплинована да ју је „Самоуправа“, од муке, назвала „мамелучком“.

Ш

Тодоровић, који је стигао у Србију децембра 1880, на неколико дана пред састанак Скупштине, и који је, као присни пријатељ Пашићев, седео с њиме у истом стану, узео је највећег учешћа у свима припремама око оснивања радикалне странке (по његовом предлогу радикални је лист назван „Самоуправа“, — историјска реч с црвеног барјака крагујевачког!). Одвојен вишегодишњим прогонством од политике, он је, међу Марковићевим следбеницима, био задржао највише доктринарства, и, у исти мах, имао најмање веза с „Виделовцима“; из тог разлога нико није колико он наваљивао да се радикали организују као начелна странка, која, за љубав Влади, неће попуштати ни за длаку од свог програма. Кад је Пироћанац поставио свој ултиматум, Тодоровић није био за то да се Влади позајмљује већина; хтео је да се с њоме одмах кида па шта буде, — и због таквог његовог држања напредњаци су, у то доба, највећма њега кривили што је дошло до организовања радикалне странке. Уређивање „Самоуправе“ било је остављено њему, — и то се одмах осетило на напредњачко-радикалним односима. Већ и иначе полемички темперамент, Тодоровић је још долазио из прогонства где је, последњих година, био без свога листа, и где се зажелео новинарске борбе и полемике. Како је доцније сам причао, он се у „Самоуправи“ осетио „као оно стари кавалериски коњ, који