Српски књижевни гласник

948 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

девојке изгледа као да је на памет и без модела рађена. Оно што гледаоца ипак привлачи, то није сама драма и њена главна јунакиња, већ оно око ње, опет прича као увек код Мурата: море и сутон, дакле 5пштипе, који је просут преко целе велике слике; штимунг, најјача страна Марка Мурата као сликара, спасава и ову слику. Ми смо уопће научени, да он води на његовим сликама главну реч, те радије него код „Лопудске сиротице“ застајемо код познатих „Дафнис или Хлое“, „Капинике“ и нарочито код „Пролетњих облака“. А сад имамо још две нове, два пејсажа: „Дубровник“ и „Вријес“, код којих можда није ни потребно истаћи колико су успели, кад се по именима већ наслућује, да је Мурат у њих морао унети осим свега још и целу своју бескрајну симпатију за родни крај. — Има још један Дубровчанин са мотивима из Дубровника у српском оделењу, Јосиф Лалић, он и Црногорац Петар /очек, и Драгомир Глишић из Београда излагали су већ и пре две године у Софији. Сада се овим млађима придружују још Милан Миловановић и јеромонах Рафајло Момчиловић, обоје из Београда. О свима њима, да признам истину, не знам још шта бих рекао; из оно неколико радова, већином пејсажа, ја, нестручан критичар, нисам умео себи да створим јаснији суд о њихову знању и таленту. Извесно је, да неки од њих имају потребну вредноћу (Почек), и неки добру школу (Миловановић), и неки добру вољу. (самоук Момчиловић), и можда сви дара, који ће данас сутра и нама нестручњацима бити очигледан са своје карактеристичне стране у њиховим радовима.

Највише нових имена, међутим, има под сликама бугарских уметника, и међу овима неки обраћају на себе · већ сад нарочиту пажњу. Занимљиво је, и свакако лепа утеха за бугарску будућност, да на сразмерно тако ограниченом територију и у тако младом народу има данас толико уметника (скоро трипут толико колико у нас), да у једнакој прогресији расту и, што је главно, да се развијају, јер пада у очи на пример на овој изложби, да су ·