Српски књижевни гласник

УмеТтНничкИи ПРЕГЛЕД. 949

Бугари за последњих година, крај све количине просечних радова, од свију јужних Словена највише напредовали. Уз вајара Николова, којег сам напред споменуо, сретамо се овде први пут са сликарем Желесковим, чија мала слика „Куцовлашке колибе“ спада међ најбоље на овој изложби. И остале његове слике, одајући више ученика Рјепинова, показују не обичан таленат. Исто тако изложили су први пут а падају у очи Карамихајлова, са једним реалистичним и интересантним, можда мало круто цртаним портретом, и Никола Маринов, са једним лепим зимским пејсажом и неколико акварела. Од старих познаника ту је мајстор Вјешин, са антипатичним и хладним, лепо израђеним великим сликама са маневара, које је израђивао, како изгледа, с исто онолико мало одушевљења с колико их ми гледамо, по наредби бугарског кнеза, оног владаоца, који се, уз немачког цара и можда још понеког оријенталског вице-краља, најрадије даје портретовати и метати у излог. Ту су, даље, Никола Пешров, чија „Софија“ конкурише са сликом Желескова о прву награду на овој изложби, и Никола Михајлов, опет наравно са својом породицом на слици, исто онако добар портретист као увек и исто онако углађен и помало зализан. Како је код Бугара велика навала са уметничким радовима, требао би њихов одбор за одабирање да удвостручи пажњу, да се не би провукле на изложбе слике које су испод просечне вредности, као на пример овај пут Розенталов „Сиријус“, и још понеки.

Хрвати су нарочиту пажњу обратили ономе што ће

изложити, и што се ипак понеки слабији рад поткрао,

узрок је изостанак неких уметника у последњем часу, чије је место требало попунити. Тако тумачим излагање

неких Бужанових слика, па онда неких више мање инди-

ферентних слика са воћем и цвећем, које су, уосталом, без претензија те не кваре целокупан добар утисак хрватског оделења. Јер иначе су у хрватској соби све сами озбиљни уметнички радови, који двоструко импонују, кад се увери човек, да су скоро сви овде први пут изло-