Српски књижевни гласник

950 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

жени. Напредак је код ових готових уметника тешко констатовати, јер сви су они били и пре добри и на истој висини. Чикош има, осим познате „Саломе“, једну „Сафу“ и једну „Бахантицу“, обе боље и оригиналније од „Саломе“. Чикош је најдуховитији и технички најсавршенији међу нашим сликарима; он уме да слика, а „реч уметност долази од умети“. — Писмен је онда као сликар нарочито и Ивековић, у својим обема ритерским сликама; има у њима добро погођена и добро примењена прецтава о оним средњовековним витезовима, који су се некад у пуној опреми били негде на равном пољу са противником, отсекли му главу, па се онда враћали својој кули на. своме хату, покривеном ћилимом до земље, са непријатељском главом у торби или на копљу. Така слика, пренесена с успехом на доба витезова из наших народних песама, више нам каже него на пример приказ једне битке, која је била не знам где и не знам кад, а која је могла и другде и друкад бити. И због тога већ стајемо с много мање разумевања и симпатија пред Ивековићеву „Одмазду у Гариндолу“, и ако је она зацело сликана с више претензије него оне мање. Ми смо данас засићени слика с бојевима, на којима врве коњи и јунаци, један до другог и један преко другог да често треба тражити делове тела који спадају заједно, и једна ратна слика мора бити већ необично добро компонована, да би задржала очи и пажњу на себи; ја сам, међутим, гледајући ову Ивековићеву слику, видео још једнако с десна и с лева витезове где јашу на хатовима по снегу. Те мање слике занимале су ме и као пејзажи, у којима су Хрвати уопће овај пут најјачи. Уз Црнчића, који је опет дао три нове лепе слике с далматинских обала, пуне мора и стена и сунца, и који ће, с Муратом, Видовићем и другима, открити свету лепоту далматинског приморја боље него икакав путописац, дали су Фердо Ковачевић једно оригинално схваћено и с много штимунга израђено „Предвечерје“, и Томислав Кризман један „Догађај“, који на први поглед изгледа просечно добра слика, али