Српски књижевни гласник

Мт ата же а

4 ме

~

Српски Књижевни Гласник.

Сликару могаху доћи тек његови пријатељи, који би пред вратима дали знак: „Мариа, ја сам, нема опасно-

сти!“ — и које би он умах препознао по гласу. Ну кад би ови провалили, изјели би му и испили сву залиху до задње мрве и капи — што би је имао на полици.

У неку руку били су му и пријатељи вјеровницима, јер су га они цјепали на готовору.

Једнога поподнева сједио је сликару својој уобичајеној погруженој пози на дивану и грицкао усне. Био је веома немиран. Већ три пут неко покуца на вратима, а он не могаше препознати уза сав свој рафиновани слух. Нешто неугодно простријелило му душом.

Ћутио је, да се неки параграф шуља и провлачи ван.

Наједном падоше три куцаја на врата:

— Мариа, ја, нема опасности!

Техничар Грелер појави се.

Умјесто поздрава рекне:

— Цио дан нисам ништа окусио, молим те имаш ли шта да прегризем.

Сликар му показа руком на полицу, а онда упита:

= Чуј, напада ме тјескоба. Зачуо сам вам кораке те их никако не могу да одгонетам. Ниси ли кога сусрео:

— Чини ми се, да сам видио у првом ходнику неко сиво пузаво лице, које се пуно окретало према атељеу. Има нешто стручњачкога у себи, заправо некака службена момка. Немаш ли шта са судом!

Сликар поразмисли.

— Засада ништа. Бар се не могу да опоменем. Ди немам никаква папира, позива, тужаба или овршних одлука.

— Тјеши се, доћи ће, — пошали се техничар, жваћући колач. Он се спусти на столицу.

Оба пријатеља ушуте. Слике са сва четир зида гледаху се кроз мутно меланколично свијетло. Пред великим прозором стајаше фортепиано у мртвој шутњи, сјајући бијелим типкама. Из вана гледао комад суровог дебелооблачног неба посве безутјешно у атеље.