Српски књижевни гласник

4 ; Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Ненадано зачуше се тешки кораци и жељезни шум као од више кључева.

Атељ замукне.

— Покушајте, молим, са свим по реду, — говорио сухи глас некоме у ходнику; ако не иде друкчије, истрг-

ните врата помоћу жељеза. Ја морам данас да обавим моју дужност. :

Умјетници погледаше се запањено.

— Чији би то могли бити корациг — упиташе Мариа погледом.

Он слеже раменима. — Није моћи препознати, ну моја ме зла слутња није 'преварила, — одврати он тихо.

„Невидива сурова рука заврташе на то кључем у брави, гломоћући.

— До ђавола, тај нас буни, — срдито шапташе кипар.

— Узмлатимо дрзника! предложи списатељ и замота шаку.

Дјевојка, нага као Афродита, и прави се и плахо побјегне у кут под застор.

Један кључ сјекне у браву, ну, иза неуспела покушаја, буде нагло извучен и умах други засвира у рупици. Мариа, који је изгубио мир, ступи равно пред врата ивикне:

— Молим, да ме не сметате, налазим се у -послу.

Дођите мало послије ако желите посјетити сликара Ота Мариа Тинтнера.

— Ја сам судбени оврховодитељ, отворите одмах! — позове глас.

Свима се очи развукоше, Мариа од живога чуда ступи три корака назад.

— Томе се ни у сну надао нисам! Одатле онај непоњатни немир, због тога, не могох препознати кораке. Ну ипак, није могуће. Прије његова посјета морао бих свакако, примити какве судбене списе. Није ли то лукава излика, а да се неко посве други амо увуче. — Онда проговори невидивоме:

— Сумњам, господине судбени оврховодитељу, да сте ви то, о не, то није ваша особа. Вјеровник или каква