Српски књижевни гласник

"Ситни ДОГАЂАЈ У АТЕЉЕУ. 5

цура вреба ту. Молим, да се неиграте с ву ВИМ моји су гости веома срдити.

У то искоче врата и брадата фигура судбеног оврховодитеља искочи са браваром.

Господин Ото Мариа Тинтнер, — започе судбени оврховодитељ, — већ је неколико дана, да вас тражим и данас по трећи пут.

Уручи сликару службени папир, једну овршну одлуку, и настави: '

— Твртка Кон и син, за купљене на вјеру драгуље и накит, четири стотине марака, судбени трошкови четрдесет марака. Ако ту своту умах не положите код суда или у моје руке, приморан сам да плијеним ваше покретнине.

— Тој тврдци нисам ни циглог фенига дужан. Мора да каква заблуда предлежи.

— То сте требали разјаснити код суда, -— рече судбени оврховодитељ, сад је прекасно.

— Но ја о поступку нисам био ни обавјештен.

— То вам радо вјерујем, јер ви живите „иза врата“ и по мјесеце непуштате никога к себи.

— Мариа, не дај да те плијени! — закриче умјет-

ници и нага дјевојка у куту, у једном збору. То је против закона!

— То је против закона! — јако заври о стијене и полете низа степенице.

— Против закона! — зачу се јека у двориште и на улици.

Као бура захуји на то гомила мушкараца и женскиња уза степенице. Нађоше врата атељеа отворена! Нечувена ли случаја!

— Недамо, да се Мариа плијени! викаху огорчено умјетници свеудиљ.

— Ми ћемо га заплијенити сами! — просу се кор гласова од вјеровника и љубовца Мариа, који стагаше у густој хрпи усред ателиеа.

Четири женске натискиваху се к умјетнику, да га загрле. Сумњиво 'посматраху вјеровници час слике на зиду да изаберу и сами се наплате,