Српски књижевни гласник

6 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

— У име закона! накашље се судбени оврховодитељ, молим господу, да ме не сметају у вршењу службе.

— Драги господине, -— загрми гомила на судбеног оврховодитеља, ту ви немате посла. Ми смо сами своји судбени оврховодитељи, ми ћемо тек да платимо ваш труд, што сте врата отворили, јер тиме сте нам заиста, исказали велику услугу.

Затим настане ужасна журба, претуривање, отимање, и робљење предмета из атељеа, све праћено криком разодјевене дјевојке у углу.

Мариа тек успије журним скоком к орману, да спаси нешто накита, прстење и златне игле.

Гадила му се та груба отимачина и он се нагло украде из атељеа на зрак.

Пола уре проборави тако у мислима: да је ова форма, у којој га вјеровници плијене много, много нижа од оне, у којој је он поправио дугове... —

И то је повриједило веома његов умјетнички осјећај.

Стало да се смркава.

Кад се повратио у ателиер, нађе га посвема празна и похарана. Све слике бијаху однешене и све што је допало руку; и сам јастук са дивана, на којем је спавао. Орман и мало зрцало лежаху на поду разбијени. Из кута јаукаше дјевојка дршћући у читавоме тијелу:

— И моју одјећу однијели су тати. Заодјени ме у што!

Сликар стргне застор са великог прозора и огрне долње тијело убоге.

— Шта смишљаш, шта ли ћеш сада започети» питала она тужним шаптом, — о тако си осиромашио...

Он се насмије и утисне врели цјелов у чисту пут на њезиној груди...

— Док ми је боја и тебе, никад нисам сиромашан, никад...

Тама постајаше гушћа и шутљивија, а у њој сјало се побједоносно, бијело, превијено женско тијело...

Јосип Косор.