Српски књижевни гласник

ПА а аи а л: “> + " и ли К У! а

|() Српски Књижевни ГЛАСНИК.

моја; удесите своју собу како вам буде најзгодније изгледало за ваш рад и ваш одмор.

Пошто сам тако, с овом попутнином, отправио Јованку на њен пут за добру домаћицу, ја стадох да читам једну смотру која је, и ако у рукама младих људи, изврсна. Тон јој је опор, али дух заузимљив. Чланак који сам читао превазилази у језгровитости и једрини све што се писало у мојој младости. Писац тога чланка, Г. Павле Мајер, бележи сваку грешку дубоком огреботином. У наше време, нисмо били тако неумољиво правични. Наше прогледање кроз прсте било је огромно. Оно је ишло дотле да меша у истој хвали научника и незналицу. Ипак, треба умети кудити и то је једна неумитна дужност. Ја се сећам малога Ремона (тако су га звали). Он није знао ништа; дух му је био тесно ограничен, али је он много волео своју мајку, Ми смо се чували да не одамо незнање и глупаштво једног тако доброг сина, и мали Ремон, захваљујући нашој љубазности, допро је у Институт. Он није више имао мајку и почасти су пљуштале на њ. Он је био свемоћан, на велику штету својих колега и науке. Али ево мога младога пријатеља из Луксембурга где долази.

— Добро вече, Желисе. Лице вам је данас весело. Шта вам се десило, драго моје детер

Десило му се да је бранио врло добро своју тезу и да је примљен у добар ред. Он ми то саопштава додајући да су моји радови, о којима је случајно било говора у току седнице, били, од стране професора школе, предмет неуздржане хвале.

— То је красно, одговорих ја, и ја сам срећан, Желисе, што видим свој стари глас удружен с вашом младом славом. Ја сам се живо интересовао, ви то знате, за вашу тезу; али због домаћих послова сметнуо сам с ума да је браните данас.

Госпођица Јованка дође баш како ваља да га обавести о тим пословима. Ветропирка улете као лак ветрић