Српски књижевни гласник

Злочин СилвЕСТРА БОНАРА. 9

— То је дакле свршеног Каква срећа! рече ми девојчица, пљескајући рукама.

— То је свршено, госпођице, у општој дворани, пред примирним судијом, и од данас ви сте под мојом влашћу... Ви се смејете, пупило2 Ја то видим у вашим очима: нека лудорија пада вам на памет. Опет какве фантазије!

— Ох, не, господине туторе. Ја сам гледала вашу седу косу. Она се увија по ободу вашега шешира као орлови нокти на балкону. Она је здраво лепа, и ја је волим.

— Седите, пупило, и, ако је могуће, не говорите више лудорије; ја имам озбиљних ствари да вам кажем. Слушајте ме: вама није стало, мислим, по што по то до тога да се вратите госпођици Преферг... Не. Шта бисте ви рекли кад бих вас ја задржао овде да довршим ваше васпитање, док... шта знам2г Вечито, као што се каже.

— Ох, господине! узвикну она, румена од среће.

Ја наставих:

— Има ту, позади, једна собица коју је моја домаћица успремила за вас. Ви ћете заменити у њој књижурине као што дан долази иза ноћи. Идите видите са Терезом да ли се у тој соби може становати. Уговорено с госпођом од Габриа да ћете тамо ноћити вечерас.

Она је била већ потрчала; ја је позвах натраг.

— Јованка, саслушајте ме још. Ви сте досад ушли у вољу мојој домаћици која је, као сви стари људи, доста туробна природа. Штедите је. Ја сам држао да треба сам да је штедим и да трпим њену пргавост. Ја ћу вам рећи, Јованка, поштујте је. ИМ, говорећи тако, ја не заборављам да је она моја служавка и ваша: ни она то неће заборавити. Али ви треба да поштујете у њој њене дубоке године и њено велико срце. То је једно скромно створење које је дуго живело у добру, и огуглало у њему. Трпите окрутност ове честите душе. Знајте заповедати; она ће умети слушати. Идите, кћери