Српски књижевни гласник

Злочин СилвестРА БОНАРА. 13

— Погодите, туторе, шта доносим у својој марами>

— Сва је прилика да је то цвеће, Јованка.

— Ох, не, то није цвеће. Гледајте.

Ја гледам и видим једну сиву главицу где вири из мараме. То је глава једног сивог мачета. Марама се отвара: маче скаче на ћилим, стреса се, наћуљује једно уво, затим друго и разгледа обазриво где је и с ким је.

С корпом о руци, Тереза долази, задувана. Њена мана није да прикрива; она жестоко пребацује госпођици што доноси у кућу мачку коју не познаје. Јованка, да се оправда, прича како је било. Пролазећи с Терезом испред једне апотеке, она види једног шегрта где, ударивши га снажно ногом, избацује једно маче на улицу. Маче, изненађено и у неприлици, пита се да ли ће остати на улици у пркос пролазника који га гурају и застрашују или ће се вратити у дућан уз опасност да наново излети одатле на врху ципеле. Јованка цени да је његов положај критичан и појима његово двоумљење. Оно изгледа врло глупаво; Јованка мисли да изгледа такво због недоумице. Она га узима у своја наручја. И како се не осећа згодно ни напољу ни унутра, оно пристаје да остане у ваздуху. Растерујући му и последњи страх миловањем, она каже апотекарском шегрту:

— Ако вам се ово маче не допада, не треба да га бијете; треба да ми га дате.

— Узмите га, одговара апотекарче.

— Ето!... додаје Јованка као закључак.

И она удешава умилан глас да обећа цици сваковрсне ђаконије.

— Врло је мршаво, рекох ја, разгледајући ово кукаво створење; уз то је и врло ружно.

Јованка не налази да је ружно, али признаје да изгледа глупавије него икад; овај пут, не недоумица, већ изненађење даје по њој, овај неповољан израз, његову лицу. Кад бисмо се ми метули на његово место, мисли она, признали бисмо да му је немогуће да ишта разуме шта се с њим збива. Ми се смејемо у очи ку-