Српски књижевни гласник

14 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

кавном мачету које остаје комично озбиљно. Јованка хоће да га узме у наручја, али се оно крије џод сто и не излази одатле чак ни кад је видело тањирић пун млека.

Ми се уклањамо; тањирић је празан.

— Јованка, рекох ја, ваш штићеник жалосно изгледа; нарави је подмукле; ја желим да он ле почини по граду књига недела која би нас приморала да га вратимо натраг у његову апотеку. Дотле, треба му наденути какво име. Ја вам предлажем да га назовемо Дон Грис од Гутјера; али то је можда подугачко. Пилулко, Дрог или Рицинко било би краће и имало би преимућство да подсећа на његово прво место. Шта ви о том кажете»

— Пилулко би било добро, одговара ми Јованка, али да ли је племенито наденути му име које би га непрекидно подсећало на невоље из којих смо га извукли2 То би значило наплатити му се за наше гостопримство. Будимо љубазнији, и наденимо му какво лепо име, у нади да ће га заслужити. Видите како нас гледа; види да говоримо о њему. Већ је мање глуп откако није више несрећан. Несрећа заглупљује, ја то добро знам.

— Онда, Јованка, ако хоћете, ми ћемо назвати вашег штићеника Ханибалом. Прикладност овог имена не пада вам у очи на први поглед. Али ангорски мачак који је пре њега боравио у граду књига и коме сам ја имао обичај да се поверавам, јер је то била мудра и смотрена особа, звао се Хамилкар. Природно је да ово име роди оно и да Ханибал дође на место Хамилкара.

Ми се сложисмо да буде тако. — Ханибале! викну Јованка, ходи овамо.

Ханибал, преплашен чудноватом звучношћу свога сопственог имена, шћућури се под један орман с књигама у тако мали кутак да ни пацов не би могао стати тамо.

Ево га једно велико име достојно ношено!