Српски књижевни гласник

А

ПЕН чу ама “У У • у

Злочин СилвестРА БОНАРА. 9

Ја сам тога дана био оран за рад и био сам умочио у мастионицу врх свога пера, кад чух где звоне. Кад би икад неколико залудника читало ове листове које је нажврљао један старац без уобразиље, они би се јако смејали овим звоњењима звонцета што одјекују сваки час у току моје приче, не уводећи никад какву нову личност нити спремајући какав неочекиван призор. Обратно у позоришту. Г. Скриб отвара своја врата само навлаш и на највеће задовољство госпа и госпођица. То, то је вештина. Ја бих се пре био обесио но што бих написао какав водвил, не што презирем живот, већ због тога што не бих умео да измислим ништа забавно. Измишљати! За то треба најпре добити тајну моћ. Тај дар био би за ме кобан. Замислите да, у својој историји опатије Светога Германа са Ливада, измислим какво калуђерче. | Шта би рекли млади научењаци> Каква саблазан у школи! Што се тиче Института, он не би рекао ништа а не би ни мислио више. Моје колеге, ако и пишу још помало, не читају више нимало. Они су мишљења Парниева, који је говорио:

Спокојна равнодушност Најразумнија је врлина.

Бити што је могуће мање да би се било што је могуће боље, то се труде ови несвесни будисти. Ако има мудрије мудрости, ја ћу ићи да је кажем у Рим. Све то поводом звонцета Г. Желиса.

Тај младић променио је из основа своје понашање. Он је сада онолико озбиљан колико је био лакомислен, онолико ћутљив колико је био брбљив. Јованка следује тај пример. Ми смо у фази уздржане страсти. Јер, и ако сам стар, ја се у том не варам: ово двоје деце воле се снажно и трајно. Јованка га се сад клони; она се крије у своју собу кад он уђе у библиотеку. Али како га добро налази кад је сама! Сама, она се разговара с њим свако вече у музици коју свира на клавиру с брзим и дрхтавим акцентом који је нов израз њене нове душе.