Српски књижевни гласник

16 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Но! зашто не рећи> зашто не признати моју слабостг Моја себичност, кад бих је крио самоме себи, зар би постала за то достојна мањег прекорар Ја ћу рећи дакле: Јест, ја сам очекивао друго; јест, ја сам рачунао да је чувам једино за себе, као своје дете, као своју унуку, не за увек, не чак ни дуго, већ још неколико година. Ја сам стар. Зар она не би могла да причекаг И, ко знар уз припомоћ костобоље и запаљења у зглавцима, ја не бих можда сувише био злоупотребљавао њено стрпљење. То је била моја жеља, то је била моја нада. Ја сам рачунао без ње, ја сам рачунао без овога младога ветрогоње. Али, ако је рачун био рђав, грешка није мање свирепа. А после, изгледа ми да се ти осуђујеш врло олако, пријатељу Силвестре Бонаре. Кад би хтео да задржиш ову девојку још неколико година, то би било у њену интересу онолико исто колико у твоме. Она има много да учи, а ти ниси учитељ за презирање. Кад ти је онај пискарало Муш, који је доцније, у тако згодан час, извршио једно лупештво, учинио част да те посети, ти си му изложио свој васпитни систем са жаром једне страсно загрејане душе. Сва твоја ревност ишла је за тим да примени тај систем. Јованка је једна незахвалница, а Желис један завођач.

Али на крају крајева, ако га не избацујем на врата, што би посведочавало бедан укус и бедна осећања, треба једанпут да га примим; има већ одавно како он чека у моме малом салону, спрам севарских ваза које ми је љубазно поклонио краљ Луј-Филип. Жешеоци и Рибари Леополда Робера насликани су на тим порцуланским вазама, за које Желис и Јованка заједнички налазе да су страшне. |

(Свршиће се.) Анатол ФРАНС.

(С француског превео Светислав А. ПЕТРОВИЋ).