Српски књижевни гласник

МОЈА ВЈЕРА,

Зузђ. Заррћ. пипиз

ДА аекУ

Пада сутон поново. Моји снови

Тихо шуме, буде се; из дна душе

Меко, тихо струјање тамну чежњу буди и јача.

Ја се крећем опет на своју ноћну

Шетњу. Самац. Тама све гушћа пада;

Слази покој, сањив и чудан на све; почињу штурци.

Из торова чује се жива блека Састају се с мајкама гладни јањци. Негдје поју двојнице пригушене сутонски покој. Лутање. Штурци пјевају мирно химне, Брује ноћни бумбари. Нови живот Подиже се, почива дан и жагор;

+. тама све гушћа.

Мир је. Тудна, потајна, тиха страва

Хвата ду пу; тамна се чежња јача. Немам муза Блудим по гајићима, А самац, без циља.

Тек што грана понека окрзне ме,

Па се лако зањише, шуми лишће.

Или прхне слепи миш, и зацичи, винув се у мрак.