Српски књижевни гласник

Ре У

Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Хладна ноћна мистика већ избија, Моја чежња јача се; страх и чудо Стално пуне душу ми; блудим даље; тама све гушћа. Бледа румен сутонска ишчезла је; Небо ћути, бескрајно, тамно-плаво. Изнад горе избила Вечерњача, радосна, сјајна. Тише штурци пјевају мирне химне. Ваздух стоји. Избија мрак и влага. Поље спава. Миришу цвјетни снови; мени је чудно. Сјетан покој дрхти у души сненој. Моји снови с осталим спајају се Сања ноћ, и поју кроза сан штурци; мени је чудно. У то звезде почињу просјајкива, Плави свод пробијају. Сјају, трепте, Дршћу свјетла свемирна. Ноћ је ведра, прозирна, плава. Сјају звезде. Излазе све то чешће; Сјају сјетно, мистично. Миријаде Сјају, трепте, сјај им се слива, плине у плави простор. Звезде гледам поново. Моји снови Тихо шуме, дижу се, зањишу се; Сјетан покој чежњиви душом струји гледам у звезде. Једва чујно поју кроза сан штурци; Звезде трепте. Излази црвен мјесец. Кроз мир чујем дисање младе, свјеже прољетне ноћи. У те часе постајем полусвјесан, Снови ми се спајају с ноћним снима. Ноћ, и ја, и звезде, и тамне горе, бивамо једно.