Српски књижевни гласник

МОЈА ВЈЕРА. 19

Ваздух влажан. Мирише ноћ и тама; Звезде трепте, блистају. Мир се кује. У те часе душа ми дуго блуди кроз ноћ и покој. Чујем разне мирисе заспалога Цвећа, које мирише меко, снено; Душа ми се расплине у мирисе бивамо једно.

Меко, тихо, безгласно струје снови, Прожимају душу, и ноћ, и таму; Везе, танке, безбројне, тад се стежу између свега. Тад се чују велебни откуцаји Незнанога срца васионскога; Величајна музика сфера плине кроз ноћ и покој.

У те часе губим се у љепоти Сањам, чезнем, не знајућ ни сам за чим. — — У те часе јавља се злурад Разум,

трза ме из сна. Загонетка!... Тад ми се мисли јаве. Шта је овог Откуд; и чему; каког Шта сам ја, и откуда дођохг Заштог

— питам и тражим.

Летим, лутам, продирем у тајанство: Дубље у мрак хаоса и незнања Дух ми тежи даље, све дубље! дубље!

дубље у тајну!

Зашто чезне душа ми за љепотом 2

Зашто тражим истину, стално, жудно> Зашто мрем за љубављу истинитом желим да сазнам.

Шта сам ја што чезнем и питам све тог Зашто питам, пунећи душу болом 2 Какву везу има ми биће са свим

чудом и тајном.