Српски књижевни гласник

оне ДЕР. А 91

7 __Опет слушам велебне откуцаје Свемирнога срца тајанственсга; Величајна музика сфера шлине светињом мира. 1 —- Пој ми, душо, сјај и љепоту ведру ! Плови у тој чудесној хармонији! Фини вали етерни нек те носе небу у бескрај!

• Буди срећна. Уживај у љепоти: Сањај, сањај — снови су добро наше, Вјечна тајна постаје уз њих извор вјечне љепоте. Не знам: куда, откуда, како, зашто Не знам, не знам! Али љепоту зидим Свуда за ме има љепоте; ја сам сјетан и сретан.

Ја сам тужан, али љепоту тражим.

Страсно, жудно; нађем је свуд, и лако.

Љубим, сањам, уживам, блудим, чезнем има љепоте.

Ма да Сфинга ледена злобно ћути,

Ја се никад очају предат нећу!

Сањам! Све је истина, све што хоћу Зато сам срећан.

Не знам смисла, али на добро слутам. Ја се надам љубави, правди, среће, Опћем спасу, вјерујем у доброту, чекам слободу. Ош«ишт согда! Пусти ме, Сфинго, с њима; Ћући, ћути, ништа ми открит немој! Сам ћу себи створити мир и покој, вјеру и наду. Све је једно, бесмртно, све то биће; Ја сам дио споредан, али трајан; Душа моја вјечна је, као и све, - јер је у свему.