Српски књижевни гласник

9292 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Ђерђелез Алија пусти у борбу с Марком и савлада га. Тад се и познају, ижљубе и побрате.

Иначе Ђерђелез Алија и Порча од Авале долазе у народним пјесмама обично у борби са Змај Огњеним Вуком. Али како наше пјесме немају увијек својих дошљедности, то није ништа необично да и Марко дође у борбу. Шта више то је и природно у толико, што су то два најомиљенија и најбоља јунака: један муслимански, а други православни, и тај антагонизам између њих то је онај вјековни антагонизам тих двају елемената.

Прича, коју нам је саопштио Г. Грђић има нешто што се мора споменути. У њој је једно народно вјеровање и с њим спојен мотив, који одиста не може да буде поетизован. Престављајући себи ситуацију пјевача, који би то имао да опјева, ја сам био у великој недоумици. Не знам, наиме, ниједан такав или томе сличан случај у тој ни мало деликатној солуцији радње у народним пјесмама. И то је, на примјер, могло с пуно разлога ла створи код мене мишљење, да се извјесни мотиви, који постоје у народу, нијесу могли да развију у пјесми због потпуне оскудице поетичке базе. Јер и епска пјесма у најширем смислу, свака народна пјесма, управо као пјесма, има увијек извјесну пјесничку боју, поентиран моменат радње, фигурацију тона. Она не мора да има увијек естетских љепота, етичких још мање, она може да буде и непоетична по некад, али јој основни тон, натура њезина, одају још увијек инспирације више него елементарне. Мотиви могу да буду прости, врло прости, обични; борба витезова, на примјер, отмица дјевојке, прељуба, и друго, па да им ипак и поред све простоте дескрипције и једноставности дикције остане условни, генитални моменат поетичан. И пјевач свјестан тога у пуној мјери ријетко је кад примио моменте и мотиве незгодне га пјесму, па ма од куд они доказали: у свим Вуковим збиркама ја нијесам нашао ни једне пјесме, која у ствари не би била пјесма. Најпослије, овако исту причу, као што је Г. Гр-