Српски књижевни гласник

КРАЉЕВИЋ МАРКО. | 923

ђићева, саопштио је и Вук Врчевић,' али у њој се не спомињу имена ни Марка ни Ђерђелез Алије, него двојица момака у једном турском селу уз рамазан; Врчевић то зове „народни мањатизам“.

Како у оној причи о Краљевићу Марку и Андрији видјесмо, Марко кад је ожеднио ударио је топузом у један камен и одмах је из њега вода потекла. Тај мотив веома је чест у народним приповијеткама свих народа и у нас га има врло много. Али поред имена потпуно индиферентних јунака, као разних царевића и делија из народних прича, у нас то понајчешће долази у причама о Светом Сави. У оном низу „Свети Саво у народном предању“, што га је доносила „Босанска Вила“ 1899––1901 године, често ћете пута наћи, како Свети Саво својом штаком дирне камен и одмах из њега удари вода, како тако ствара врела и потоке. Само док се то Светом Сави схвата као његова светитељска моћ, у Марка је то доказ његове ужасне снаге.

Уз то понајчешће, у свима крајевима нашега народа, сретамо приче како је Краљевић Марко ту или ондје онај камен дизао или бацао, како је нека извјесна удубина траг његових стопа или копита његовога Шарца. Мотив тај је пратилац свих јунака свих народа, који су постали љубимцима народне традиције. То се прича о Сиду, о Роланду, о Сигфриду; увјетовало је чисто психолошким предилекцијама о ванредној снази. У околини Мостара, у селу Гнојницама, има велики један камен зван Марковац, за њ се прича, да га је при уметању Марко ту бацио. У Славонији код Габоша има један брежуљак, за који се вели, да је постао од земље, што је Марко отресао са својих опанака.- Никола Беговић“ прича, да у селу Беговићима има један камен са старим записима.

1 Зјоупас, 1881, (Риђтомшк), стр. 445.

2 ЕШроује Луап: Кгајеујс Магко пи пагодић рјегтаћ. Ластеђ, 1880, страна Х—Х1.

8 Србески-далматински Магазин, 1865, страна 121.