Српски књижевни гласник

КРАЉЕВИЋ МАРКО. 927 его популарности и распространена сказаши о немђ по свеп Сербји и Болгар:и“,: вели Халански, а нешто даље разлаже, да је у том што је Марко постао централним лицем у епосу, узрок у том, што је он био последњи самостални владалац у области старе Бугарске, гдје су „по предположенџо должне бвли сложитђса первва пђени о немђ“.: По означавању догађаја „до Марка“, „у вријеме Марка“ и „послије Марка“ могло је бити разлогом, да Марко постане централним лицем. То имамо, наглашава Халански, у пјесмама Косовскога циклуса, центром кога се јавља цар Лазар. „Сложившјаса вђ Македонји историческта пђени о Маркђ заклочали вљ себћ извђстнвга зтическ!а достоинства, сдђлавшла има герол популарнемђ во веђхђ славанскихђ областахђ Балканскога полуострова —- обстолтелђство, побуждавшее пћвцовђ развиватђ и совершенствоват сказаша и мотивм, правившлесл властеламђ и народнои массђ“. Догађаји личног живота краља Марка слагали се са судбом многе друге властеле и народа и по том историјска личност постала типом, херојем епским.

У разлагању Халанскога има упадљивих логичких скокова и лоше постављених премиса. Само судбина Марка као владара политичког тешко да би била повод тој народној симпатији; исту ту судбину имали су и деспот Драгаш, Костандин; послије, Црнојевићи, толики српски краљеви у Босни, па ипак не постадоше центром, главним јунацима народне традиције. Марко није био као последњи српски владалац у Маћедонији осамљен, јединица у коју би биле упрте све очи. Осим њега било их је још неколико исто тако слабих, с малим областима, људи, који су као и он морали да помажу турскога цара, у опште, имали исту судбину као и он. Да је Марко, као нека временска јединица, по ком би се одређивало доба (ова премиса, у осталом, била би духовита,

ПОожно-славанск!а сказан!и о Кралевичђ Маркђ, Варшава, 1893. страна 159 и страна 174—172.