Српски књижевни гласник

926 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

народа. У опште, у оном витешком времену, гдје је добар коњ вриједио колик и добар јунак, био је свуда неки нарочити култ коња. Сваки од свјетских јунака има свог коња славног и храброг, кога не би прегорио ни за што на свијету, с којим дели све јуначке невоље. Да не спомињем друге узмите само опјеве тих коња у средњовјековним романима и епима, у Ариостовом Бијесном Роланду, на примјер! Али оно, што је на Шарцу нарочито типично, то је, што и он пије као Марко. Јунака, који пију било је више: Илија Муромец, Рустем, или Херакле, који се опије на Алкестиној свадби, али даи коњи тако много пију — то ми је остало до сад непознато. ~ ~ #

Па због чега је Марко, управ, толико славан, толико славан, толико омиљен у нашем народу Које су му историјске заслуге, које врлине створиле овакав култг Што рекао Јорданов у уводу своје студије, личност Маркова преставља нам се као један колосалан феномен, за који се не зна ни гдје почима, ни гдје свршава. Историја нам о њему не зна много да каже, а и оно, што зна недовољно је, непотпуно, да објасни тај Марков култ. Занимљиво је, на примјер, видјети, да Марко готово никад не долази у борби са турском војском, у борби против цара. Он бије само силеџије и разбојнике, помаже цара, иде на војску, што му рекла мајка, макар и од невоље. У нас Срба он нема владалачких атрибута, он у опште и није за наше пјесме неки краљ, владалац. Он је господар у свом Прилипу, не боји се ни кога до Бога, ради шта он хоће и, ако је љут, и како он хоће. Ако уз рамазан пије вино, па га, на тужбу других, цар позове на одговор, он је мрк и набусит, да га се и сам цар боји и с поклоном шаље: „Хајде, Марко, па се напи вина“. У Бугара, на примјер, он је кралђ, крали Марко Крале.

„Сочувствје кђ судббћ, а можетђ бетђ и само личности Марка било, вђролтно, главнђишен причинон