Српски књижевни гласник

КРАЉЕВИЋ МАРКО. 925

лице бленм нос прветмовлениић е!о штермх н снномћ Бллгоктривимћ крллемњ Млокомћ н Хихдрелшешњћ, Нелиншемћ н Днмнтрном...!

До коња сзога Шарца дошао је Марко, по причању једних, поклоном виле; по причању других куповином од кириџија; а по причању трећих, које смо већ изнијели, Шарац је имао исту судбину као и Марко, и због тога га је он и заволио. Вук“ прича: „Прије шарца, веле, да је мијењао много коња, па га ниједан није могао носити, кад у некакијех кириџија види шарено губаво мушко ждријебе, учини му се да ће од њега добар коњ бити и узме га за реп да омахне око себе као што је остале коње огледао, али се-оно не дадне ни с мјеста помаћи; онда га купи у кириџија; излијечи га од губе и научи вино пити“. Као најтипичнији, с највише љубави опјевани коњ у српској епици, вриједи, без сумње, Шарац Марков. Јабучило Момчилов, тај крилати и вјерни коњ његов, идеалнији је, али је Шарац од некуд милији. Он пије с Марком по пола, у борби помаже свом господару, или што удара ногом или што гризе уши туђим коњима, зна све мегданџијске вјештине и у одсудном часу зна да по три копља у висину скаче а четири добра у напријед. Наш народ има неких нарочитих симпатија за добре коње, нечег џамбаског, бињеџијског. Кулаш Милоша Војиновића, што сам први јури у прве редове невичан да иде острага, крилати Јабучило Момчилов, Ждралин Обилићев (овај је, до душе, без неких особитих врлина) и нарочито Шарац Марков нссе у себи толико много оличених, идеалних врлина, нечег пуног љубави. Шарац је, вели једна народна пјесма („Даница“, 1861), крилат, „који може тору прелетити, некамо ли, Марко, прејездити“. Друга једна вели, да му из зуба зелен пламен иде, а из ноздрва студен вјетар пири. Особита таквих има иу других коња јуначких не само код нас, него и у других

' Љ. Стојановић: Стари српска записи и натписи |, Београд, 1902, страна 58, ~ 187.

2 Живот и обичаји народа српскога. Беч, 1867, страна 240—9241