Српски књижевни гласник

ЛПозоРИШНИ_ ПРЕГЛЕД. 985

постала већ зрела, бујна девојка у „Девојчету“, с којим насловом и почиње репертоар Г-ђице Хржићеве, као да је он опште име свих њених улога. У тој психичкој и скоро физиолошкој студији девојке која постаје жена, Зефа, јунакиња, буни се против једног пристојног, светског брака са човеком који је већ одавно престао да мисли као она и који јој не може дати све оно што она очекује од живота. Она осећа да он од ње изискује да се одрекне многога што је њој било драго, да тражи од ње један хладнији, светскији идеал жене. У Пајероновом „Мишу“ Марта је тек изишла из манастира, још носи безбојну тесну одећу и хоће да има више година. Она се бојажљиво, тихо, али са усхићењем приближује једном остарелом салонском лаву, коме су већ одсечене канџе, али који не престаје да буде предмет заводских шапутања и снова шипарица. Она пати, што је он опкољен мрежом дупле интриге једне старе девојке и једне распуштенице, што је опкољен једним светом који је већ одавно оставио пансионске идеале. Отприлике исти је положај наше девојке у „Психе“, која има више књижевних и естетских елемената и креће се у великом свету и међу уметницима. Ту опет једна уморна душа са једним прегорелим старим идеалом освојена је младалачком, свежом љубављу једне девојке, енергично, очајно, на начин ван свакодневног а нарочито ван њеног света, скоро у пркос њему.

Као што видите, девојка Г-ђице Хржићеве је увек иста улога, у колико то допушта разлика књижевних врста комада. Са њеном заиста углађеном, интелигентном игром, та сличност може значити само савесност уметнице која познаје своје моћи и обележава сама себи границе да би у њима била врло добра. То значи хтети напредовати са сигурношћу, тек после једне серије добро савладаних и испуњених улога, које стоје близу њене душе, и за које она, као млада особа, може експлоатисати своје рођено сећање из једне скоре прошлости. То се не може тумачити ни као сиромаштво, ни као ускост обима, па чак ни као скромност. Напротив, Г-ђица Хржићева је