Српски књижевни гласник

942 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

самог себе, нашао би се одвојен од онога што сачињава најплеменитији део његовог бића: интелигенције. Једна индивидуа без вере била би једна немогућа абстракција, јер би ово код ње претпоставило одсуство сваке оданости, сваке моралне и интелектуалне жеље. Веровање привезује људе једне другима. У њему је оличена тежња индивидуе да,се издигне изнад себе, да докучи узроки смисао живота; веровање је, дакле, такође једна манифестација висине индивидуалног развитка.

У исто време оно је и жалосна манифестација наше непотпуности и иаше немоћи, нашег страха. Примери: дивљач према ловцу, пас према човеку, примитивни црнци према европљанима, културни човек према Богу. Веровање су, дакле, конституише код људских заједница као један нераздвојни социјални чинилац друштва у сталном развитку; оно се мења саобразно времену, месту, клими и духу људи. То је мењање и преиначавање нарочито проузроковано револуцијама, трансформацијама карактера и проналасцима науке. Од обожавања извесних органских и неорганских природних тела иде се корак у напред идолатрисањем природних сила, итд.

Овим облицима веровања истачиње се иа супрот вера будућности, слободна мисао. Према натприродном, надземаљском, религиозном веровању стоји буктиња једне нове вере, иншелекшуалне, рационалисшичке. Њена је будућност и она означава крај свију пређашњих; крај

пак ових надземаљских религија неће лишити човечан-.

ство сваке вере, сваког идеала. Јер се теолошко учење све више расплињава и ишчезава под ударцима гигантских напредака науке, нове религије будућности, којој ду-

гујемо све културне напретке и све плодове цивилизације.

Теолошко схватање живота непознато нам меће у „недокучиво“, „с оне стране познатог“, образујући тако натприродну религију. Њој ми стављамо на супрот интелектуалну религију науке. Прегледавши њене досадање резултате, ми имамо право и дужност да верујемо да ће се раније или доцније дознати тајна и циљ живота. Све теолошке