Српски књижевни гласник

от

ОЦЕНЕ и ПРИКАЗИ. 951

вукле ничију пажњу. Оно што је код њих занимљивије то је сам писац какав изгледа према овим својим двема књигама. Његова књижевна физиономија, ако није нарочито лепа и симпатична, није без своје извесне особености. На тај начин занимљивост обеју књига Г. Мађера у ствари је ван онога што је он написао. То није, свакако, много похвално, али данас има, и у хрватској иу српској књижевности, толико књига које за своје читаоце немају занимљивости ни својом садржином, ни својом спољашношћу, ни својим писцем.

Г. Рудолфо Фрањин Мађер унео је много нарочите брижљивости у издавање својих књига, и штампао их крупним, лепим словима на глаткој и финој хартији. Изнад наслова и испод последњих редова песама и приповедака он је ставио мноштво разноврсних шара „изворних цртежа, дрвореза и аутотипије по фотографским снимцима од Драгутина Бенарића (Крижевци), Рудодфа Валића (Праг), Владимира Бечића (Монаков), Јосипа Антаца (Осек)“, или: „вињете Д. Ренардића (Крижевци), П. Петровића (Загреб) и Р. Валића (Праг)“. Пред обема књигама је списак пишчевих дела, и оних која су штампана, и оних која су у рукопису, и оних који су још у гливи; затим посвете и цитирани стихови. Пред књигом приповедака је једно писмо Г. Др. Франа Илешића из ЈЉубљане у коме се каже како је Г. Рудолфо Фрањин Мађер у својим причама показао „прелијепи дар за описивање ситуација, расположења, за дружење слика из спољашњег и унутрашњег живота“. Пред књигом песама је предговор „слободне руке“ од Г. Ивана Крница, судије у Винковцима, у коме он брани Г. Мађера, коме је замерано што се потписује као хрватски књижевник, што се често слика и своје слике доноси у својим књигама, због чега се не треба „љутити“ када се то чини „онако искрено“. Предговор, који је пун личних алузија, продужује се тужбом како је књижевност код Хрвата „имагинарна слика“, како су политика и њен „котериски дух“ ушли у хрватску литературу, како је „не само погзија, него цијели наш