Српски књижевни гласник

Зе ТУН ЧЕ

954 Српски Књижевни Гласник.

мљених гестова увређеног писца не виде приповедача без талента и песника без уметности. Наравно, у томе се није могло успети. Оно што није тачно никада није могло остати; нетачне похвале и неискрене изјаве, ма какве оне биле и ма у ком облику, још мање могу остати. Оне могу само трајати једно извесно време које никада није дуго, и после неправедно хваљени писац остаје потпуно заборављен. У нашој књижевности последњег доба има довољно примера који то потврђују. Г. П. Одавић који се врло лепо и успешно може поредити с Г. Мађером — имао је то задовољство да у појединим листовима чита похвалне оцене о својој књизи песама. Међутим, ко се још данас сећа његових стихова 2

Никола АНТУЛА.

Рорш1аге Ап1!заћхе, уоп Кап Кгштрасћег. Гетр2719, 1909.

Као покојни Хајнрих Гелцер, као отмени и интимни Шарл Дил и Карл Крумбахер од неколико година ради живо, и примјером и теоријом, на популаризовању византијских студија, на ширем саопштавању специјалних радова. МИ то не чини само са књижевним и историјским студијама, са онима које су општега интереса и које имају прави успјех само онда, кад су популарне, него и са студијама чисто филозофским, сувим, и занимљивим само за стручњаке. Они то чине ради пропагисања науке, · којој су се посветили, а још више ради занимљивости и предмета и личности њихових студија. Као пример нека буде Сардуова „Теодора“!

Крумбахер, који је 1880 дао свој први рад „Гласовни систем грчког вулгарног језика“ и који од 1884 са катедре с успјехом ствара, прати и подиже рад на једном новом пољу, необрађиваном дотле нарочито и са системом (први фактички византиниста то је Мартин Крузиус из ХМ! вијека са дјелом „Титсоотаеста“), који је 1892 створио нарочит и много цијењен орган за те сту-