Српски књижевни гласник
5
Српски Књижевни ГлаАСНИК.
И Марко ћути и премишља како ће згодније да заподјене разговор, а кад Божица скиде са ватре бакру и умијеша пуру, одложи лулу и прихвати са кућном чељади да руча.
Од када је чуо у вароши, што газда Јово смишља да уради од Раде, боји се за својих десет талијера. Неколико пута, био је на суду да приупита; и не стиди се, што га са суда чиновници и послужници гоне, док га виде.
Кад одложи кашику, затражи дувана да запали, и, запаливши, гледајући у вагру, вели: — Прошло је подне!
— Прошло... — прогунђа Раде и од јарости дође му да се са Марком гркљани у својој кући.
Пошао би кући...
— Како те воља! — уздржавши се на оку миран, одговори Раде.
—- Али знаш, радо би да ми повратиш оно пара... потреба ми је!
— Није ти понестало, болан, жита у кући — опази Раде. —- А мене сада гони хиљаду потреба... Пусти ме док зло преко главе пређе...
— Потреба ми, среће ми! А и углављени рок минуо... Не измичи, брате, поштено ти их дадох... Поврати ми их...
— Марко! — бојиш се зар да не изгубиш твојих десет талијера...
— Није баш то.. али...
— Пусти! — пресјече Раде.. Божице! донеси твој ђердан!
Жена ћутке пође до свога ковчега, отвори га и извади ђердан. Носећи га звекне сребро. Раде га прими из жениних руку:
— Па! — вели Марку — узми га у залог, па да је твој ако ти о светој Кати не повратим новац... Узми брате, па иди!
Маркове очи засјаше и маши се ђердана.
— Ето, вели, све једно, био код мене или код тебе... а немој, брате, до свете Кате, дуго је, већ нека стоји до Ружарице... Је ли правог
КРЕЕ
об бини перон