Српски књижевни гласник

Нед у Ии 8

— Какогођ хоћеш! — мане руком Раде.

Марко смота ђердан и стави га за припашај. Маши се ватре да припали лулу, а, одилазећи с врата, вели:

— Болан не био, Раде, све једно је, био ђердан код мене, или код тебе:!...

На Ради је још торба, није је спртио са себе, док је Марко у кући био, јер у новац, што је, одређен за газду неће да дира, а путем из вароши одлучио је још из чега, поштогођ, избити.

— Што бијаше, Раде, у вароши код господара упита мати забринута, док је Марко из куће изишао.

— Зло, мајко! није већ оно наш господар, већ најгрђи душманин !...

— Немој тако, синко! ваљао нам је гдјекад; ја увијек мислим: довешће до јаме, али неће у јаму...

— Хоће, вала, таман у бездану — рече као за се Раде.

— Али неће што је намислио! —- трже се. — Неће Бога ми! Не дам земље из руку, до велике невоље... Не дам је, па макар је крвљу морао откупити! Није она моја... дјетиња је — и показа кретом главе на старијега. Да, дјетиња! Њима остаје. — Није она као прљави скитачки новац, што свугдје допре!..

— Умири се, сине! — мири га стара. — А што вели тосподар 2

— Што велиг Не питај!... Хоће све у један мах...

— А колико је2

— Што је вајда да ти кажем!... Ни ја толике силе не могу да смислим... Ваљало би новац мјерити као жито на варичака! На зло слути!... Сатјераће нас са топрага... — изговори тише и, часом, ућута.

— Не нагли, сине, биће да плаши, да што више избије... Не нагли!

— Да не наглим 2... Али неће што је намислио, опет ти велим, макар ја земљу својом крвљу откупио! Е неће... и диже се и пође по кући.

Жене поплашене гледају за њим, мора да му је догорјело, кад је онако најарен. Јест понапрасите на-

18