Српски књижевни гласник

5 Српски Књижевни ГЛАСНИК. рави, али зна издржати: повратит је, а кад љутина не попушта — зло је!

Божица стиче ватру; двоје дјеце ваде запретане крумпијере из жераве, котрљају их по кући да се охладе а кад негдје заметну се, нашавши их слатко се смију. Стара, гледајући у ватру, кашљуца, и премишљајући о Радиној љутини, паде јој на памет њен свекар, дјед његов, стари Раде, што уби свога комшију, јер пребразди његову ораницу. Уби га на мјесту, кад суд не досуди, како он мишљаше да је право. Из мисли трже се, јер унук мали Илија затражи, да му баба ољушти крумпијер; стара узе дијете у крило и неколико пута, милујући га, пољуби га у сјајне, испитљиве, детиње очи.

И спушта се зимња дуга ноћ и увлачи се у кућу. Раде гледа кроз отворена врата на поље; осјећа ноћи како она јаче пада и савлађује сутонску свјетлост, онако и његова душа чемернија је, и као да се по мало гаси у њему оно што толиком ватром пламтијаше у снажној младости живота му — увијеке, од када је за се сазнао... А како је раније такове ноћи слашћу у животу дочекао код распламтјеле ватре; у бакри вари, а он се до Божице грије и њихови јаки животи дирају се, мирни, сигурни што им дуга зимња ноћ носи... ИМ сјети се љета и планине, и бијесне и плашљиве Маше... Али сада највише жао му Божице, послушне, безкарне, и старе, паметне мајке. А кад му дођоше на памет дјеца, окрете се нагло да их види, као да се за њих од чега боји, и сједе уз ватру.

Двоје дјеце испред баке мирно једу крумпијер, Раде поглади старијега по глави, а млађега стави преда се, да се огрије. А сваки пут кад погледа на Божицу заобљену, са краћим кутима кошуље с приједа — помисли: — треће је дијете на путу... и неизказано тешко му је...

Диже се и пође да положи крави, нека бар она не гладује. крави хранитељици дјеце, и полажући сијено пожали друго своје благо распродано: ко зна што је од њега2