Српски књижевни гласник

НП друмши; 5

— Мајко, бојим се зла! — сажали Божица, кад Рад изиђе... Бог се расрди на нас... и сам он зна што нас чека2...

— Уфајмо у мајку божју, Божице!... Неће нас она запустити...

Кад се Раде поврати, стара Смиљана извади из хамбара плећку суве овновине, већ на по оглођану, и пружи је Ради да вечера.

— Пресмочи са крухом — вели му.

Али Раде неће да се ничега дохвати. Тада стара помњом опипа меса с кости и подијели га дјеци, а Ради пружи очишћену плећку:

— Де, види, Раде — замоли — има ли зла у њој»

Раде се насмија преко воље:

— Одавна већ ја не вјерујем у гатке — одговори замишљен.

— Не ваља тако, Раде, нису то гатке — свјетује стара. У свакој ствари, сине, Бог је свој знак оставио! и то рекавши очито се сневесели, што је Раде не послуша и плећку спреми опет у хамбар.

Те вечери ни Раде ни жене ничега се не окусише само два соколића сити до своје баке полегоше.

Раде сву ноћ није ока стискао, треба да се постара на сваки начин да газду измири: све ће продати из куће и, оно што му је најнужније, само да земље спаси. Чврсто одлучи продати: и жито, и сијено, и суву овновину над огњиштем, једини мрс у кући; чак не поштеди ни краве, дјетиње хранитељице: Рачуна у глави, колико ће по прилици пара добити, али никако да се задовољи са срачунатом свотом: мало је! — помислио би, и опет стао рачунати.

Жена тек што склопи очи, изнебуха прене сеи тада прислушкиваше да ли Раде спава. Тако цијеле сатове отворених очију гледају обоје у тмицу, а осјећају да их једна брига бије.

При зору Раде не диже се као обично, да од старе узме старијега сина к себи у кревет, да с њиме разго-