Српски књижевни гласник

8 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

— Али треба бројити одмах паре — насмија се ковач. Је ли, Раде.

Раде потврди.

— Кад је тако... Ето вас... Па што урадите, мени је право! — прегори Ждрале добар пазар.

Погодише се за све, углаве, да ће ковач вечерас новац донијети и даде Ради капару.

Раде изиђе, а на раскршћу у двоумице је, где да окрене. Паде му на памет: дакле, дошла је та жена, што ће да загосподари газдиним имањем на селу.

Говорило се о томе док се кућа градила, али није се вјеровало. Многи мишљаху, да газда кућу гради за школу и учитеља, и ето преварише се и овога пута.

Скрене ка млиновима. У по пута упита се: — Што ћу тамо, али ипак иде, гоњен бесвјесно неком неодољивом радозналошћу.

Устави се поврх нове куће под циглом; ред двоструких стакала у прочељи затворен је, а кућна врата отворена. Погледавши боље спази Васу у дворишту у друштву двају сељака. Настојник стоји код големих ковчега, а она два сељака износе из њих разну робу и пренашају у кућу. У то појави се на вратима госпођа, омотана, вуненом, топлом марамом; нешто с прага рече Васи и к њему приђе. За њом дотрча дјечак, огрнут кабаницом.

У шуму пада слапа над млиницама и у заваљалој јужини, губе се њихове ријечи, не може да их разабере, а желео би знати о чему говоре. Жена ухвативши дјечака за руку оде од Васе. Раде гледа, како хода по дворишту; витка је и висока, и прати је очима, док се у кућу не поврати. Дакле то је та нова господарица! И већ ето у кућу се усели, и шета се по дворишту што се сучељује са његовом најбољим земљама.

Прислоњен уза зид премишљајући, упоређује своју кућу потлеушицу и гријаницу, са овом, новом, големом и згодном кућом. И овакове — помисли — раскућују наше сељачке... И колико наших треба да пропаде, да се подигне једна од ових големих» Да, уз оваку кућу