Српски књижевни гласник

Ре"

ПАУЦИ. 9 треба газда нових земаља... и бацио око на моје земље, да с њиме загосподари ова његова јараница, „шињора“, а њено копиле, бјеснећ, да са стијенама с њих гони моју дјецу !...

— А неће, Бога ми! — откиде се Ради из душе. Неће док је живе главе... Неће, човјештва ми! Неко мора да је крвљу откупи!... Али одмах паде му на памет: Што могу да урадим> — и слеже се у њему јарост, и наступи језива стрепња.

Још док се ова кућа градила, заметашавгше се у њему сумња, што слутијаше на зло. И неколико пута кад је била већ псд кровом дође му мисао, да је ноћу упали. Нема тому дуго, што је код њих то у обичаја било, и тада често ноћу чија појата, кућа или јара, засвијетлила би, као свијетњак у очи Ивањ-дана. Али и томе закон на пут стаде и, мјесто што се људи тада освећиваху по своме ћеифу, насладом, гледајући у пламен, што прождираше добро душманиново, сада се освећују законом у руци, парбећи се као женетине по судовима, трошећи за то пошљедњу пару... Па ето ни то не помаже свакомег Њега суд осуди, а он с њиме не може да се свети! А светити се треба, ако неће ради себе, а оно мора ради своје дјеце, и опет враћајући се кући, дође му у памет, да неко треба да земљу, ако до тога дође, крвљу откупи, јер друкчије он је из руку не да... И причврстивши у себи ту мисао, би му лакше. Али само за мало. Док дође кући, угледавши жене и своја два сина, гдје се играју око огњишта, оставља га јарост и занос и увиђе да снага попусти; — и, привукавши себи синове, стаде их миловати, као никада до тада. Тек што окуси пуре изиђе из куће. Јужина једнако завалила преко поља и хући око кућа и голих дрвета. Устави се код празне штале... и забринут, махнувши руком у празно, пође даље. Идући кроз старе храстове проређене на ријетко, дође му на памет да их сасјече: и из њих могла би се која пара избити! И код те помисли учини му се да је сваки храст живо чељаде; кад паде под сјекиром већ га нема!