Српски књижевни гласник

ЈА Уни. 1

Па цогледавши у Божицу као сјети се нечему, и предомисливши се вели:

— Чекај, Машо.

Па пође своме ковчегу, отвори га. изнесе торбу прама пламену од ватре и позвавши Машу да ближе приђе извади из ње завежљај круна и изброји Маши на руку десет талијера пара.

— Ево, дај Марку новац и фала ти!... Узми!

Па, узевши из Машиних руку ђердан даде га Божици:

— На, твој је! Буд што моје пропада, нека је твоје на мјесту !

— Са Богом, Машо, са Богом! и опет ти фала!

— Са Богом, Раде!

„Те ноћи првим зном заспа тврдо, само за кратко вријеме, а кад се прене, протегну се и зијевну, али истога часа, представи му се у памети несрећа и зло што га снађе, очито, одијелито... И неисказана бол обвлада с њиме и уби у њему разбори наду и премишљање. А док се помолио кроз пукотине дан, диже се, узе кабаницу и пође ка вратима.

— Куд ћеш, сине, раније» — упита стара, сувим гласом кашљуцајући. — Имам посала у селу — одговори Раде и изиђе.

Зимњи дан рађа се бистар, чист и леден. Преко ноћ дуне сјеверац и испод литица и греда планине хуји, и гони пред собом још пођекоји, одијелити сиви облак.

Раде пође ка млиницама, да обиђе своје оранице, што се сучељују са двориштем и баштом нове газдине куће. Гледа у бразде што леже спокојно ишчекујући прољетно сунце. Али се дуго не задржа, већ окретно с камена на камен прескачући, пређе преко гара. Дође на своју ливаду и гледа како низ јаруга тече вода. Млинар га видје, како је двапут око ње прошао, уставио се и некамо упорно гледао. Раде се загледао у одбљесак висова планине у ријеци. Познаје тачно нека мјеста и сину му пред очима Маша, пећина, одгорјак и — зами-