Српски књижевни гласник

12 Српски Књижевни ГЛАСНИК. а слио се... На ивици ливаде стајаше дуго, као да га је шум слапа успавао и ослушкујући и гледајући у воду, главна мисао потајала се, и мимо њу сијасет других мисли из дјетиње добе — рађа се... Али, заправо, нису то мисли, већ уломци расејаних мисли, као уломци неба, облака и ведрине и дрвета, што се у ријеци одразују.

— Ту сам, кад сам дијете био, ловио раке! — помисли гледајући огољеле, прозебле врбе што на вјетру над ријеком дрхте... И одатле испод врба, однио двијема цурицама кошуље, док се у ријеци купаше и не хтједох их повратити, док нијесу голе к мени дошле...

— Али што је то» — трже се — мене обвладало, чисто подјетињио, као да сам памећу сметнуо!

И одмјереним кораком поврати се преко гара к млиницама. Униђе у млин и вели млинару:

— Заборавио сам духан код куће, де, твоју кесу да напуним.

Машицама прихвати жераву и запали и пушећи загледа се у витлове...

— Хтједе да изиђе, али угледавши млинарев брус, сјети се: трже нож из корица за припашајем и наоштри га. Па узевши са тлеха комад дрвета окуша је ли оштар и, ставивши га у корице, изиђе из млина, не одговоривши ни ријечи млинару, који га зовну да се огрије.

(Свршиће се)

Иво Ћипико.

му