Српски књижевни гласник

ПИСМА ИЗ СОЛУНА.

ТРЕЋЕ ПИСМО.

Солун, 14 августа 1905. Мила МОЈА ЛУЈЗА,

Од раног јутра несносна врућина. Бриза с мора долази нам тек по подне. Цела кућа скроз и скроз отворена, а ја се промаје и не сећам, него бирам место где би се могло радити. У нашој соби хладовина, али није доста видно; из споредне улице досадна вика и врева; лепи салончић с балконом на мору није празан: две младе, снаха и заова, претекле ме, ту селе да раде, да тесне некакву свилену блузу. Која је од њих две ослабила у Солуну ја не могу да опазим, па ипак, рекла бих да је снаха. Она је Европљанка и врло симпатична: ово дана кад сам овде седела пишући, она је улазила нечујно као дух, поздрављала ме лаким климањем главе, седала према мени не дишући. Али заова, она ме никад не поздрави ни погледом и ако је Гркиња. А Гркиње и Туркиње, овде, тако поздрављају стране жене, било у чаршији или махали, било у трамвају или лађици, и тако се с њима разговарају, и тако се од њих растају. Ко је од кога ово научиог Свакако млађе од старијих, Туркиње од Гркиња.

Ја добих собу на другом спрату, према мору; пре подне је овде опет мало хладовина; а врева не допире до мене, само шуштање мора; и узнемире ме, с времена на време, лађе, које ја, ваљда због гласа, различито замишљам, неку као лава, а неку као сирену...