Српски књижевни гласник

4 ђ |

У.

Писма из Солуна. 17

Моз ћоттез, поз таггзв пе оешепг раз !е реттеп те“. — Па зар ни они што су у Европи учили>“. „Они најмање; јеру Европи као студенти, они се нису могли упознати с поштеним, него с кокотама, те стога имају убеђење, да што год је женскиње развијено, све је непоштено.“ Нисам чула, од ње него од једне њене пријатељице, да јој је муж врло љубоморан; и да је она упамтила дан кад је проглашен Устав. Била се извезла до Бејаз-Куле, па спазивши да јој се ближи Енвер-беј, место да спусти вео, она у брзини подигла чаршаф на уста, те јој се видела блуза: то дознао њен муж, и у вече: „// /ш а јат ипе зсепе“. „Да се развијете неће допустити ваши људи; а ви...“ „Ми2 Никако... Ми то нећемо. Нама је у чаршафу сасвим добро.“ Ах, колико је ово било искрено! После неколико минута она рече: „Како тако, тек ми смо и даље апсенице, и даље морамо да чувамо свој кавез“. Ја се загледах у ову лепу тицу у кавезу, и тражих јој очи, душу њену, да ми та душа право каже: како би тици било кад би излетела, да ли би умела да лети, или би на највишу

· грану, па на најнижу, па на траву, где би је рашчеру-

пале грабљивице...

Једна љубазна Гркиња, Госпођа Паскалидес, одведе ме једној турској мајорици. Затекосмо је с новинама и с карикатурама. Она је срећна што је извршено велико дело, а буни се против шпијуна и издајица; па нам показа Изет-пашу као змију, Фехми-пашу као медведа, Ахмед-пашу као „каба-шакала“. Каза нам да је султанХамид прогласио себе за шефа младотурака. „Ах, Мадам, да није то учинио, он би остао усамљен, сасвим сам. Мла-

" дотурци официри извојевали су слободу и њему, и прин-

чевима... Да човек од чуда не дође к себи кад чује, кад прочита да наши принчеви излазе — ишли у Позориште!“ — Оволики узвици, а никако не чух да викну: Живео Султан!“ „Зато, Мадам, што су то много викали.“ — И он сад само ћути!“ „Зато што је много говорио.“ — И ништа не ради!“ „Зато што је много радио, ни дању ни ноћу није седео беспослен, по сву ноћ није спавао, само