Српски књижевни гласник

Пир О

16 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

С турским женама су и турске девојчице: као наше, просто ни по чему турске, само што су без шешира. Има их и одраслих, Бога ми од четрнаест петнаест година. Каква грдна промена и у овоме! Изгледа да су сасвим прошла времена кад су их родитељи завијали у осмоја удгвали у деветој и десетој. Богу хвала кад су прошла! И сад ми падне терет на душу кад се сетим оне десетогодишње женске деце с дугачким сукњама; удате... Цивилизација и ово избацила као ортаке... Али ортака још има, чак и у Солуну, где се душе жена отимају и буне.

Од нових, прво посетих једну младу и лепу, Рахимбеговицу, чији је дед био Немац а отац Турчин, изгнаник. Муж јој је у Комитету. Она је сасвим нова, у свему Европљанка, у оделу, у манирима, у сваком покрету. Француски говори као Парижанка, као ти, моја Лујза. Њена је палата на обали морској последња, сасвим усамљена. Осим мора што шушти запљускујући јој зидове, она ништа више не чује. Туга ме обузе кад је у пространој кући, тумарајући по многобројним собама, европски намештеним, нађосмо саму. Али она није била тужна; на њену се лицу сијала радост — очарана је слободом. „Оћ, топ Ггеп, га Гете!“ — Па што се радујете, кад сте ви као и пре“ „Како, Мадам... Отац ми је био у изгнанству...“ Али она, нова, не назва ово велико дело делом Божјим, него „Теепдапе“; она, нова, рече да су сви од изненадне велике радости још као пијани; она, нова, осуди оне што су се у прогласу Устава заборавиле и с барјачићима у рукама викале улицама: „Живела слобода!“ — осуди их као стара! „Жена не сме да се радошћу толико опије те да заборави да је жена.“ Премда, она зна да се толико нису могле заборавити Османлике. „То су биле Донме: оне су, поред осталог, засипале официре конфетима. „Њих је, Мадам, много, –више од половине. Оне јуре улицама готово откривене главе, голих руку до лактова.“ — Ја сам чула да хоћете да се развијете.“ Она порумене и рече: „О, поп, Мадате! Се тез! раз Та обтиб! Јатаг, јатаг. О, поп, Мадате!

Зуи +

њи

|