Српски књижевни гласник

Писма из Солуна. 15

најновијој париској моди, те се лепо види оно што је Кораном забрањено: контуре тела... А горе2 Место дигнуте друге сукње један комад свиле, укројен, позади на струку прикачен, али испод појаса, те се појас види као у хришћанака, и ако се он рачуна један део онога. што не сме да види мушко око. И тај комад свиле, црн као и сукња, који оне зову „пелерина“, дигнут је на главу, исприкачиван иглама више „бауша“, поврх печета, то јест црног вела; а пече, подигнуто, посувраћено преко главе, те се види цело лице, и виде се уши и минђуше, и види се врат!... Неке нису у чаршафу него у јелдрму, то ест у „штаубмантилу“, како ову горњу хаљину зову наши „добри“ суседи; а на глави им башјорши, то јест ј„фиши и ешарп“, како се ово зове твојим језиком, моја Лујза. Овако обучене иду само по комшилуку; али ти, живећи у нашој земљи, схватила си да се на Оријенту у комшилук рачуна цела махала. Овако, готово развијене, иду само овде и у Цариграду. Па ипак овде у нечему су напреднији: у Цариграду још кафези, још зидови чаки у предграђима где су људи као Европљани, где су жене европски образоване. Али и нове су у нечему сасвим као старе: иду улицом без људи, људи им се не јављају међу собом не говоре, хли ако што и проговоре, полако, и гледају се. У тим њихним погледима њихна је душа. Ове лепе, осетљиве жене, што улицом, и ако су откривена лица, личе на сени умрлих, имају душу. И та је душа хтела да се зна е постоји, па се отимала, бунила, и види шта је све за кратко време постигла!... Јесте, моја Лујза, у тим њихним погледима њихна је душа. Мени су ти погледи познати с Босфора и с многобројних цараградских пијаса (шеталишта). На Босфору, на малим хитрим лађама иза завеса —- саме су жене; на пијасама и људи... Шетајући.се на Јалијама пред вече, и код оних на улици и оних поред отворених прозора, с башјорти преко косе, ја сам нашла те душине разговоре. Знају ли све за грчку Сафо, ове лепе, осетљиве, пуне душе жене2...