Српски књижевни гласник

ПозорРИШНИ_ ПРЕГЛЕД. 939

преводу, сачувала име из оригинала „Јоханаан“ и сву његову мистичну звучност, пуну жудње.

Нема игре, која је један од главних елемената и великих средстава добре глумице, код ње је толико исто уметничка и изразита, у „Саломи“ и то колико у Бернстеновом комаду „Крадљивцу“. Она уме да ћути, а то је вештина тела, геста, лица. Врхунац силине достигла је њена игра у последњој сцени, када Салома ружи главу Јованову, и сломљена, побеђена, завапи оно „Ах! Јоханаане, ти си био једини човек кога сам ја љубила“. Њено лице умело је да се покрије сенком мржње, да добије злу светлост триумфа освете и обавије тамном копреном туге. Та сцена када је Г-ђица Крњићева пред публиком пролазила једно за другим кроз све те фазе, које су биле савршене као уметничке слике, јесте последње и најјаче дејство њене изванредне игре. Она је са вештином музичара изговорила последњи монолог Саломин, са изврсним знањем музичких потреба у тону и јачини, и са вештином сликара слагала линије свога тела.

И ако је у „Саломи“ одиграла једну тешку улогу, којој глумица мора бити чак играчица и имати нарочити физички састав, ипак је Г-ђица Крњићева произвела исто допадање у „Крадљивцу“ Анриа Бернстена. Весела, безбрижна Мариза воли свога мужа до лудила, и ведро, без помисли на грешност дела, следујући своме нагону жене, она краде само да би била лепа. У замку њених пријатеља, у коме живе она и њен муж, нестаје новац, и господар замка зове детектива, који по своме убеђењу и теорији проналази, наравно погрешно, крадљивца. Син породице, Фернан је млад, сентименталан дечко који обожава Маризу и прима на себе дело, али га она у трећем чину сама признаје, када Фернан треба да буде од: гоњен у Америку, да се поправи. Најпосле све је свима опроштено, јер је љубав „тиранин људи“, као што каже антички песник. Г-ђица Крњићева је и у овој улози која је више привидно далеко од Саломе, а има у основи један исти глумачки темперамент, била природна, лепа,