Српски књижевни гласник

НАШ УЧИТЕЉ ЧЕТВРТОГ РАЗРЕДА.

Кад ме је отац узео за руку и одвео у четврти разред, да ме упише код господина Јована Чутуковића, срце ми је лупало под новим оделом, нешто од жалости, што није више под феријалним триковом, у коме се тако згодно провлачи под ћупријама и пентра на туђе воћке, а нешто од страха и респекта пред брадатим господином учитељем — а нешто и од поноса. Ја сам тада наиме већ стезао под пазухом нове читанке, рачунице и земљописе, много дебље, тврђе укоричене, илустроване и скупље, него што су којекакви буквареви и библијске приче. И док ме је господин уча гледао' кроз велике и буљаве црне наочари и дубоким, озбиљним, чисто жалостивним гласом бодрио, да само будем добар, па ћемо се лепо слагати: ја сам гледао у његову дугу, меку и таласасту браду, која се полако трескала при свакој речи, и помишљао сам како господин не мора носити пошу као мој баба и остала господа, и како он изгледа кад се. умива. Он ми је био мио, и ако сам се некако побојавао од њега, јер се у школи говорило, да господин из четвртог никад не туче, али је строг. Мени се оно прво допало, а ово потоње нисам умео да схватим. Како може _ бити строгости без пацака2 То ми је било тајанствено, | па сам га се прибојавао. Дабогме, ту је одлучивала и његова старост. До тада сам имао учитеље, који су били _ млади, имали свеж осмех, који су се и лоптали с нама, и чије смо цвеће често носили госпођицама. Знам, да.

сам се у другом разреду вазда враћао кући заобилазећи, _ с