Српски књижевни гласник

МУ Ту

НАШ УЧИТЕЉ ЧЕТВРТОГ РАЗРЕДА. 7

само да сретнем господина Пајицу, како виси под прозором ђаконове госпођице Анке и како лупка штапићем о своју ципелу. Ја бих се тада гласно јавио: љубим руке! — а он ме не би ни приметио. Али мени је ипак то било тако пријатно, да бих потрчао кући и трчући се смејао.

Чим смо изишли из школе, ја сам појурио, и против очеве заповести, кући, да једим снајину Мацу преко баште, Она ће сад тек у други, а ја ћу јој кроз тарабу показивати силне, дугачке, страшне бројеве у рачуници и гураве, замршене разломке, све саме ребусе за једну седмогодишњу дунду, која само лиже усне, једе зелене кајсије, успављује лутку и прави с њоме сватове. Она ће се разрогачити, дивиће ми се, и, каква је ћурка, још ће плакати већ у напред, кад јој кажем, да су коњички ско“ кови играчка спрам проклетих разломака. Уз пут сам загњуривао нос у нове књиге; годио ми је мирис нове хартије и штампе.

Није прошло ни месец дана и ми смо заволели го: сподина. Нисам примећивао како, али ми смо се тако научили на њега, да смо увек о њему говорили — и Мила, који свакоме подражава, кад би се код нас играли школе, знао би му погодити и ход и покрете и глас. Особито је знао, да диже, спушта и лупка писаљком и да се пропиње на таблу, као господин, који је врло мален, па кад почиње да пише у врх табле, мора да се на прсте истеже, а то је иначе за старог господина врло смешно. Само што се ми никад не смејемо господину, већ само Мили. Ја сам обично сањао, како он прича. Знао сам му сваку бору и волео сам, да гледам његову дебељкасту старачку руку са широким прстеном, кад је положи мени о скамију, док прича. Тако смо се убрзо научили, да кад бих прошао мимо којег пређашњег учитеља, учинио би ми се туђ, као да му никад нисам био ђак.

Никад нас не би псовао. Па ипак, кад би који правио немир, и он престао говорити, а она округла црна стакла засветле на ону страну, настао би тајац као у цркви. И после би пероницом ударали у ребра онога ми сами: