Српски књижевни гласник

8 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Никад се није смејао. И зато кад би што веселије причао, глас би му се дизао, говорно би реч по реч, као да се бори са смехом, а ми бисмо зауставили дах и као фишеци са фитиљем, који догорева, гледали у његове скривене усне и назирали кроз црна окна светлуцање очију. Па кад би се осмех прелио преко његова лица, засмејали бисмо се задовољно, и одлакнуло би нам. Он би тада развукао усне, неприметно би се затресао и онда би се окренуо и као да се стиди, скинуо пажљиво наочари и брисао великим плавим рупцем стакло и крајеве од очију. То су нам били часови највећег уживања, када би се од драгости весело окретали једно другом: — види, види чичу, види нашег чичу. О томе би после школе, застајкујући и не мислећи на угрејану, мирисну чорбу, говорили, смејући се и млатајући рукама, и о томе би родитељима досађивали за ручком. Јер, заиста, данас не знам, али тада је тако нечег доброг и блиског било у његовим жмиркавим и црвеним очима, које је ретко дотицало сунце. Ми смо те тренутке и његове слабе кртичине очи ваљда зато и волели тако, што су вазда биле иза мистичних мргодних црних наочари.

Ми смо тако били пуни њиме и његових речи, да су нам често већ матере постајале љубоморне: — хо, Боже мој, шта мора бити у том вашем господину! Морам му рећи, да и мене научи, како да вас свладам у кући! — рекла би моја мати, али је и њој било драго. Најмилијег голуба назвао сам: чича, а и на вашаришту нај-

лепше сплетену и најтврђу лопту звали смо сви чичом,

а без договора. Шта више, сећам се, да сам пре и крај свих родитељских укора сваки пут питао оца, да ли је истина оно, што нам је уча причао. Чичине приче сам само понављао, а никада ни посумњао нисам у њихову истинитост.

А чича је дивно знао приповедати. Уопће он је све приповедао, барем се нама све, чему нас је учио, чинило, као приповетка. Није он измишљавао, рецимо, каквог Милана, који је био сушта доброта, учтивост и вредноћа,