Српски књижевни гласник

НАШ УЧИТЕЉ ЧЕТВРТОГ РАЗРЕДА. 9

и каквог Јоцу, који је, наравно, опет био сама пакост, неуредност и леност. Он је говорио обичне ствари, као што се налазе и у школским књигама, али у његовим устима оне су оживљавале, постајале топлије, примамљивије и присније и незаборавније. Сад, када се замислим у другој зеленој скамији, изнутра изрецканој и ишкрабаној именима мојих претходника, а са стране ноктима изгребене жуте масне боје, па онда његово непомично попрсје иза катедре, дугу мирну браду идубоко полугласно грло, разумем, да је то била само интимност велике љубави, које је његове речи заслађивала и обвијала у мекоту једне материнске свилене мараме. Он би почео: — децо моја! — а цела би се школа као класје нечујно покренула. Тако би се намештао, да седне што удобније, па да се, скрстивши руке или их положивши преда се на скамију, не мора мицати, док не зазвони. И он би причао о Исусу, и у нама би се осмехнуло — и ми бисмо видили Исуса, како корача пустим ливанским путањама, или би говорио о Дунаву — и пред нама, пред децом равнице, шанчева и бара са шашом, почела би бујати, ширити се и плавити танка кишна вода, што у пролеће протиче пред нашим капијама, или би узео креду и заокруживао оне његове, као штампане бројке и ми бисмо онако непомични и немих усана хватали оне бројке, по њима скакали, ређали их и надметали се, да унапред знамо, какву ће и какву мора сад чича бројку потписати. Ми смо несвесно осећали радост немога душевног саобраћаја са тим старим човеком, а то је и њега сваки пут обујмило, кад би радио гледајући у стотину у његове наочари средсређених очију. Зато је прва реченица његова била, као пријатељски поздрав на улици, а што би осетио јаче струјање малишанских душа, то би му глас бивао челичнији, млађи и убедљивији. Сећам се, било је тако часака, да нас тако зароби и привуче његово причање, да нам се чини, нисмо у школи, заборавимо све, само пазимо у две светле тачке његових наочара. Као да нам тада застане и срце и као да ви-